Дана 28. 06. 2022. године, у Палати Србија одржана је церемонија доделе видовдансих одликовања и свечани пријем поводом Видовдана и ступања на дужност председника Републике Србије у другом мандату.
Церемонији и пријему заједно са истакнутим представницима друштвено-политичког живота присуствовао је и начелник Расинског управног округа Иван Анђелић.
„Поштовани српски члане Председништва Босне и Херцеговине, поштовани председниче Народне скупштине Републике Србије, народни посланици, поштована председнице и председниче Владе Републике Српске, поштована председнице и чланови Владе Републике Србије, поштовани председници Скупштине АП Војводине и Покрајинске владе, поштовани бивши председници Републике Србије и Савезне Републике Југославије, ваша првосвештенства, часни оци, ваше екселенције, уважени лауреати, даме и господо, вековима већ ми сваког 28. јуна одговарамо на иста питања. Да ли славимо победу или пораз, јунаштво или узалудну жртву, издају или једини могући избор? Од генерације до генерације, од политике до политике, одговори на ова питања се мењају, међусобно се потиру, чине какофонију и симбола и смисла различитих верзија наше историје, заборављајући да она, опет, може да буде само једна. И због те чињенице, због те јединствене и једне историје, желим данас не да пружим коначне одговоре, њих свакако нећемо наћи, него да кажем колико овај датум значи за опстанак наше државе и за опстанак, али и будућност наше нације.
Видовдан је, наиме, много више од питања и одговора. Видовдан је најважнији знак, симбол на нашем националном небу, ономе испод којег се окупљамо и тражимо и разлог и начин да постојимо. Он је путоказ, звезда, чији сјај пратимо. Он нам омогућава ону врсту самоинспирације која је, по Слотердијку, једини начин да један народ преживи. Без њега, у историји каква је била наша, одавно бисмо се утопили у неке друге народе, веће, или расули на ситна и безначајна племена. Уз Видовдан и захваљујући њему, нашли смо све оно што и чини једну нацију постојаном, што јој омогућава трајање. И култ у који верујемо је адреналин који нам омогућава да се супроставимо свакој опасности и неопходни напор за изградњу сопственог дома и, на крају, ту вечну инспирацију да идемо даље.
Занимљиво, и увек баш на Видовдан, кроз целу своју историју српски народ је имао прилику да све види. За нас је Видовдан најпрецизнији начин мерења времена. Косовски Видовдан владика Николај описује овако: То је наша народна голгота, али у исто време наше народно васкрсење, духовно и морално. Оно је зауставило морално распадање српскога народа, дало нам галерију витеза вере, поштења и пожртвовања, која несумњиво вреди више од ма које галерије мермерних кипова направљених у мирно доба, од народа који нису имали своје Косово.
Наши преци су, дакле, на Косовом пољу бранили цивилизацију, културу и исконске, неки би то данас назвали европске, свакако српске вредности, а не земаљско за малена царство. Видовдан је и идеал и морална вертикала. На њега се позивају и Доситеј, и Вук, и Његош, у жељи да обједине српство у еманципацији и државној ренесанси. Књаз Никола Петровић посећује краља Александра Обреновића баш на Видовдан 1896. године. То је уједно и најлепши дочек који је било ко било када у Београду доживео. Никола Тесла, препевавајући нашу народну епику на енглески језик, уз помоћ највећих америчких песника, увек посебно место даје Косову и Видовдану.
Такође, на Видовдан, један млади Србин, Принцип, баш као и Обилић пре њега, починио је тираноубиство, неки би то данас назвали терористичким актом, и покренуо лавину историјских процеса чија је пауза био Версајски мир, а крај и конац 9. мај 1945. године – Дан победе и Дан Европе.
Желећи да овом највећем празнику подари државотворни карактер, Краљ Александар Карађорђевић донео је Видовдански устав 1921. године. На Видовдан се у цркви обављају помени за све пострадале Србе у свим ратовима. На Видовдан Срби не певају, него се са скрушеним пијететом и огромним поносом сећају. Зато смо данас ми својим најистакнутијим грађанима и пријатељима Србије доделили највиша национална одликовања. Међу одликованима имамо и премијера царске Владе Јапана, вишеструке прваке света, многе слободољубиве људе којима је Србија дужна. Овим путем им се захваљујемо за изузетан допринос ширењу и промовисању највреднијих тековина наше политике, наше културе. Данас, ми смо заједно овде у Србији, у Београду, а већ сутра вратићемо се својим обавезама. Свако на својој страни света, од Холивуда, Токија, Београда, Новог Сада. И где год ово ордење путовало, оно ће сведочити о љубави и поштовању које Србија гаји према вама. Ма где год ви били, орден и одликовања ће сведочити о томе како и колико сте волели нашу земљу. И у свему томе је, пре свега, значај Видовдана. Такође, у томе је веза између овог празника и одликовања које данас додељујемо, јер ова одличја су она која се додељују за успехе који чине заједничку инспирацију и у којој год области да су заслужена, она су награда за заједничко узбуђење које сте својим радом изазвали. За радост коју је због вас, због вашег рада, достигнућа, осетио сваки човек у овој земљи, сваки припадник нашег народа. Самим тим ви сте, поштовани лауреати, постали део нашег националног неба, и симболи и путокази, они које треба пратити, они који померају наше сопствене границе и представљају изазов, позив свима осталима да и сами покушају да на то небо својим радом, својим пожртвовањем стигну. И све то, та инспиративна будућност, све њене огромне могућности, јесте оно што у Видовдану и тражимо, много више него било какве одговоре на било каква питања.
Видовдан мора да буде симбол који нас тера да стварамо нове симболе, звезда која нам помаже да створимо нове звезде, мит из којег правимо нове митове, живот из којег стварамо нови живот, инспирација која рађа нове инспирације. Укратко, оно што у Видовдану заиста треба да тражимо јесте наша будућност. И ако је то неко схватио, разумели сте ви, поштовани лауреати, и то је још један од разлога због којих вам данас додељујем ова признања. И хвала вам у име те будућности, хвала вам у име ове државе, и овог народа, и нашег заједничког трајања и постојања.
Пре него што завршим своје обраћање, и уз огромну захвалност лауреатима, хоћу неколико речи да кажем о председничком мандату који сам задобио и заслужио поверењем нашег народа, поверењем грађана, стеченим на изборима у априлу месецу ове године. Не постоји већа част већ два пута заредом у првом кругу добити тако велико поверење и тако велику подршку народа, али не постоји ни већа обавеза од те. Не постоји ни значајнија одговорност од те. Посебно у тешким тренуцима и у тешким временима. И данас, на Видовдан, када размишљам о томе да ли нам је важнија храброст или нам је за нијансу битнија мудрост, и када сте у свакој речи коју сам о Видовдану изговорио могли да видите контрадикторност, да видите сва питања са којима се суочавамо, а нисмо у стању да одговоре пружимо, нешто је што је и данас испред нас. Је ли нам данас потребнија храброст да чувамо све оно што је наше или нам је потребнија мудрост да градимо будућност која је наша или нам је, до одређене мере, потребно и једног и другог, таман онолико да сачувамо самосталност и независност у одлучивању, да можемо да опстанемо и да будемо своји на своме.
Хоћу, на крају, вама, поштовани лауреати да кажем нешто што сам говорио свима. Мало је ордења и одликовања данас. Неки су спасавали животе људима, неки су својим писањем, својим научним опусом много тога учинили за нашу земљу, неки својим спортским достигнућима, неки својим пером, новинарским писањем. Много вам хвала на свему што сте урадили. И пред вама је велика одговорност да наставите да подижете ову земљу и да наш народ увек обрадујемо новим успесима. Оно што мислим да се данас, на Видовдан, види боље него икада то је да Србија иде и корача брзо напред, брже, усудио бих се да кажем, него икада у својој историји и да Србију више није лако зауставити на том путу. А ако смем да бирам, па макар то било и на моју штету, бираћу пут мудрости уместо пута велике куражи, јер желим да нас има више, желим да имамо бољу економију, желим да напредујемо брзо, а, верујте ми, и када се јавно одричем велике куражи, неће је бити мање од онога колико су нас преци задужили. Хвала вам још једанпут, честитам свима! Нека живи народно јединство српског народа! Живела Србија!“
